Kuda smo krenuli?

Kuda smo krenuli?


Po nekim istraživanjima čovečanstvo se, već od sredine devedesetih godina prošlog veka prostim rečnikom rečeno - zaglupljuje tj. prosečni koeficijent inteligencije u svetu posle stalnog rasta počeo je da opada.
Poslednji industrijski bum, te uvodjenje automatizacije i robotike u svaku sferu života,  globalni bum kolektivne svesti oličene u svemogućem internetu, sem što je rezultirao velikim procentom gojaznih i bolesnih zbog smanjene aktivnosti, doveo je i do smanjene potrebe za snalažljivošću i dubokim razmišljanjem zbog savladavanja životno važnih problema radi prostog opstranka svakog od nas.

A ako ne vežbate mišiće verovatno ćete postati debeli i skloni raznim bolestima.
Isto tako ako ne vežbate mozak, ako potomcima ne dozvoljavate da mozak koriste na pravi način, i vi i potomci i daleki potomci postajaće sve manje sposobni da se brinu o sebi.
Razmislite koliko bi nas u zrelim godinama, preživelo i snašlo se u svetu bez interneta, televizije, telefona, radija, automobila, elektromotora,motora sa unutrašnjima sagorevanjem?

A tek naša deca bez svega toga?
Niko ne misli da mi sad treba decu da učimo kako se baca koplje, jaše konj ili love divlje svinje, ali naša deca danas ne znaju da ručno pomnože dva trocifrena broija, ne znaju da sebi ušiju dugme na pantalone, ne znaju da ozrače radijator, ili nalože vatru.
OK, neki od nas smo decu naučili i te stvari, ali generalno deca se u svom razvoju ne sreću sa izazovima, problemima i teškoćama, koji će ih naterati na duboko razmišljanje, snalažljivost, domišljatost i inventivnost.
Škole takodje ne nude ništa novo, već samo krajnosti, ili totalne nezainteresovanosti za napredak dece(u državnim školama i u našim krajevima), koja je podudarna sa slabom materijalnom situacijom prosvete, ili preterane snishodljivosti privatnih škola te škola na Zapadu, koja proističe iz materijalnog obzira prema platišama, ili poštovanja nekih mogu slobodno reći nakaradnih ljudskih prava koja su dovela roditelje i okolinu u potpuno pasivnu ulogu u odnosu na decu, a što na kraju rezultira u velikoj većini potpunom nesposobnošću dece da se izbore sa životnim izazovima.
Cilj tog i takvog uvodjenja ljudskih prava koje u biti razara porodicu kao tradicionalnu jedinicu društva vrlo lako može biti neka hipotetička budućnost prikazana već u romanu H.Dž.Velsa "Vremenska mašina" u kojoj će vladajuća klasa evoluirati u Eloje, a ostali postati Morloci koji rade na njihovu dobrobit.
Kako drugačije shvatiti  politiku štapa i šargarepe danas, kao dominantnu u odnosima velikih i malih država, a opet potpunu zabranu istog koncepta pri vaspitavanju sopstvenog potomstva?
Opet na drugoj strani internet kao neka vrste svojevrsne kolektivne svesti, sem što nam svaki dan život čini lakšim, makar po cenu povećanog obima kariovaskularnih bolesti, smetnji s vidom ili otupljivanja inteligencije, ima i svoje osobenosti, koje sve više oblikuju čitavu planetu.

Svaki problem ili ideja, veoma brzo nadje rešenje, jer kolektivni mozak, ta sinergija milijarde mozgova i iskustava uz fantastično brzu kompjutersku analizu vide dalje nego ikada.
Ta medalja ima i svoju drugu stranu, u kojoj se i one loše ideje, prožete lošim namerama i niskim strastima još lakše šire planetom, nalazeći pogodno tlo u širokom auditorijumu, i predstavljajući fantastičan alat manipulacije masama, zarad svojih interesa.
Pogledajte oko sebe..........Kao da živimo u Kianovom Matriksu, gde nam se čini lepo i dobro, dok iza kulisa programi rade i oblikuju i našu stvarnost i naš život.
I nije to samo ovde slučaj, posledice su globalne.

Šta mislite, kuda vodi ovaj put?
Šta mislite ima li boljeg puta za sve nas?