Zakoni, zakoni, zakoni......

Evo gledam malo malo pa se neka kategorija u našem društvu buni protiv zakonskih rešenja, tvrdeći da im onemogućavaju normalan rad i privredjivanje.
Bili su zdravstveni radnici, pa prosvetni radnici, pa advokati, pa evo sada i taksisti u Bg.
Zajednički imenitelj svih tih problema je da tako kažem "nepodesna" zakonska regulativa koja jednu kategoriju stavlja u neravnopravan položaj u odnosu na drugu.
Nažalost problem u osnovi nema rešenje, jer zakonska regulativa koja je usvojena kod nas se oslanja na pozitivna zakonska rešenja u Evropskoj uniji, a ona nikako nisu prilagodjena niti našim navikama (što je manje važno) niti profilu države u kojoj se primenjuju.
Evo jedan eklatantan primer, i danas aktuelan.

Tamo negde posle 2000-te donesen je novi Zakon o radu, u kojem je ograničeno da se lica preko 30 godina starosti ne mogu angažovati prako omladinske zadruge, te da se licima koja nisu na redovnom školovanju angažovanje preko omladinske zadruge izjednačava sa radnim odnosom po pitanju uplate doprinosa za PIO.
Medjutim novi zakon o radu, prepisan iz zakonodavstava Zapadnih razvijenih ekonomija sadržao je i sadrži i danas jednu "rupu" kojom je moguće drastično jeftinije proći angažovanjem radnika, a da i dalje sve bude u skladu sa zakonom.

Elem, sklopite ugovor o poslovnoj saradnji sa nekom agencijom sa pružanje usluga.
Ta agencija posebnim aneksom ugovora uputi kod vas radnika da OBAVI POSAO (ne iznajmi ga, nego ga uputi da obavi posao, što je jasna pravna razlika) i tog radnika prijavi na penziono (on je regularno u osiguranju).
Agencija sa radnikom sklopi ugovor o povremenim poslovima (što je dozvoljeno postojećim zakonom) sa plaćanjem po radnom satu.
Posle mesec dana takvog posla, ukoliko nije došlo do nekih nepredvidjenih stvari (povrede radnika, inspekcijske kontrole) firma koja je angažovala radnika za obavljanje posla dostavi da je radnik radio samo tri dana u tom mesecu, na osnovu čega agencija fakturiše ta tri dana tj. 24 radna sata i na to obračuna poreze i doprinose, što je u odnosu na pun mesec koji ima najmanje 168 radnih sati prilična ušteda.
Na kraju godine, prilikom popunjvanja M1 obrasca agencija se izjasni da želi da tim radnicima dokupi nedostajući staž, i plati razliku tako što plati samo penzione doprinose, što sve zajedno (kada se sabere ono što je platio pre) iznosi svega jednu trećinu ukupnih dažbina koje bi platila firma, uključujući i provizije agencije.
I eto legalan način da zeje.beš državu za dve trećine dažbina.

Kako je to moguće, zar naši zakonodavci ne vide te propuste?
Naravno da vide ali su nemoćni, jer ukoliko uvedu bilo kakvu restriktivnu meru kojim bi ovo ograničili onda zakon neće biti u skladu sa zakonima Evropske unije.
A u Evropskoj uniji takav zakon se ne iskorištava jer su prosto dažbine na prihode drastično manje, a postoji i značajan nivo svesti ljudi o neophodnosti doprinosa državi kroz plaćanje dažbina.
A da naravno, i kazne su mnogo mnogo veće.

Sasvim je sličan problem kod taksista i CarGo.
Taksisti su na neki način izborili pravo ekskluzivnosti u svom poslu, te kvota koje im omogućavaju na neki način lagodnu poziciju u smislu nepostojanja konkurencije.
Ali na drugoj strani i Car Go je nelojalna konkurencija, jer se zvanično ne bavi prevozom putnika, te ne mora imati na platnom spisku vozače.
Oni plaćaju porez prema dobiti, ali ne plaćaju doprinose i dažbine na svoje vozače.
Zakonska regulativa je takodje pravljena prema pozitivnim iskustvima Evropske unije i potpuno je neprilagodjena našem društvu.

Gradjani koji danas iz svoje trenutne koristi "navijaju" za Car Go nisu baš u pravu, jer ne shvataju da ukoliko Car Go opstane ovako kako sada radi to znači propast ogromnog broja taksista, mnogo porodica će ostati bez hleba, država će ostati uskraćena za veliki iznos dažbina, a sutra kada Car Go postane monopolista, ko vam garantuje da neće podići cene svojih usluga, a vi em ste dozvolili uništavanje jedne cele grupacije em ste ostali bez alternativnog prevoza?
Istina je, ima taksista i ovakvih i onakvih, i tu svakako treba uvesti red, i time treba da se pozabave udruženja i sindikalne organizacije taksista.
Ali je sasvim suludo da zbog, pa neka je i stotinak taksista koji nisu reprezent svog posla, mi dozvolimo da Car Go na ovaj način praktično otima, kako od njih tako i od vas.
Da se vozite urednim autom, sa nasmejanim vozačem možete i kod redovnih taksista, samo kada naručite uslugu to posebno zahtevajte ( iskreno možda ovaj problem i dovede do poboljšanja usluge taksista, jer je to prvi sledeći korak posle štrajka, ako ne žele da navuku bes svih nas ostalih).
Nadam se da bolje razumete problem sa kojim se suočava i država i taksisti, i podržite taksiste da taj problem što pre reše, a onda zahtevajmo od njih da podignu nivo svojih usluga

Mendela efekat, jeste li iskusili i vi?

Sam efekat ili pojava ili lažno sećanje, ili manipulacija vremenom ili ko zna šta, ima svoje popularno ime po prvom demokratski izabranom predsedniku Južnoafričke Republike Nelsonu Mendeli,  koji je preminuo 2013.godina, dok na drugoj strani postoji veliki broj ljudi širom sveta koji tvrde da su u novinama čitali o njegovoj smrti u zatvoru još 1980.godine.
Drugi "najpopularniji" dogadjaj zasnovan na ovom efektu su studentske demonstracije u Kini, gde se mnogo ljudi moglo zakleti da je svojim očima videlo kako je student koji je stao pred tenkove brutalno zgažen tenkovima, da su videli snimak na TV-u, da su videli krv, čak da su medjusobno pričali o tome.
Istorija medjutim kaže da se to nikada nije dogodilo.

Meni lično devedesetih godina nikako nije bilo jasno da li je naš veliki glumac Taško Načić preminuo ili ne, čas sam ubedjen da jeste, čas ga vidim u kulturnoj rubrici dnevnika.
I dan danas sam ubedjen da sam ga na TV-u uživo video i posle te 1993.godine kada piše da je preminuo.
Takodje sam svojevremeno bio preneražen kada sam sreo komšinicu (nisam govorio s njom, malo dalji komšiluk) za koju bih glavu dao da sam mesec, dva pre toga video na čitulji na banderi u našoj ulici, čak sam ubedjen da smo u kući prokomentarisali njenu smrt.

U svojoj knjizi Anatomija ljudske destruktivnosti Erich Fromm nudi poprilično prihvatljivo objašnjenje, po kojem naš mozak pamti i skladišti sećanje onakvo kakvo je bilo.
Da bi se setio, mozak mora naći to sećanje na "polici", čime se sećanje "zagadjuje" trenutnim mislima i osećanjima i kao takvo se ponovo vraća na "policu".
Nekoliko takvih "zagadjenja" i naše sećanje će se već bitno razlikovati od izvornog i tačnog, a mozak to uopšte neće primetiti.
Medjutim koliko je moguće da mozgovi hiljada ljudi budu na isti način "zagadjeni" i to uglavnom istim informacijama?

Nekada davno voleo sam da gledam filmove o Džems Bondu, jednostavno opuštanje u trajanju od dva sata, gde znam ko će pobediti na kraju 😊.
Elem, moje jasno sećanje, i ne samo moje nego hiljada drugih, na legendarnu scenu u MOONRAKER-u  gde jedan od negativaca Zuba(tako smo ga zvali) ili Ralje, upoznaje svoju srodnu dušu plavušu sa kikicama, gde bih stavio ruku na panj da se posle njegovog osmeha, video njen osmeh sa protezom u ustima.
Pogledajte tu scenu, to moje sećanje, kao i sećanje hiljade drugih nije istinito, jer scena gde se ona njemu smeši pokazuje da nema te proteze iz mog sećanja.

Nekada to uopšte nisu sitnice kako se na prvi pogled čini, nekada su činjenice današnje realnosti takve da nas s pravom ostavljaju zabezeknutim.

Pogledajte kako smo mi učili o položaju bubrega u ljudskom organizmu.

Čak se sećam da je udarac u boksu u predelu bubrega bio strogo zabranjen
A pogledajte današnju realnost, koja kaže da su bubrezi zaštićeni rebrima.

Da nisu bubrezi "evoluirali" za ovo vreme?

Ili, znamo iz diskografije M.Jacksona da je on počeo da se bavi muzikom u grupi JACKSON 5, gde petica označava koliko je bilo članova grupe.....A pogledajte sliku grupe

Istorija nam kaže da je SAD za vreme drugog svetskog rata bio predaleko za japanske avione, već su oni imali projekte balona sa bombama kojima bi napali SAD.Medjutim istorija nam kaže da su japanci 9.septembra 1942.god  bombardovali Oregon pri čemu su ubili šestoro ljudi!!!!

Često sam razmišljao još kao dete o tome ko je i zašto napravio onolike statue na Uskršnjem ostrvu, gledajući i gutajući emisije i čitajući brojne članke i knjige o tome.
I nikada, da ponovim nikada nisam video da statue na ostrvu imaju i šešire!!

I možda najdrastičniji slučaj tako "dostupan" u sećanjima svih nas, a tiče se filma koji smo svi gledali.
Sećate li se "Čarobnjaka iz Oza"*
Sećate li se da je strašilo u filmu držalo PIŠTOLJ?
U jednoj dečijoj bajci, u poučnoj priči o upornosti, strahovima i hrabrosti da se pojavi pištolj?
Ja ga se ne sećam, a vi?


Zeza li se to neko sa našom prošlošću, ili smo izloženi dejstvu paralelnih svetova ili alternativnih realnosti?

Skrivena prošlost, poznata budućnost

Svi smo mi bar jednom poželeli da saznamo šta nas čeka u budućnosti, od najvažnijih životnih pitanja vezanih za dužinu života, posao, zdravlje, pa do rezultata nekog našeg derbija koji bi nam doneo ličnu satisfakciju ili bar dobitak na kladionici.
Ali strogo naučno gledano, bez skretanja u filozofske vode, u čemu je glavna, suštinska razlika izmedju prošlosti i budućnosti?

Ako je neko pre nekoliko trenutaka(prošlost) na jednom kraju sobe ustao, izvadio pištolj i ispucao metak prema suprotnom zidu, poprilično ćemo lako predvideti gde će taj metak udariti u zid i koliko će se zabiti u njega(budućnost).
Ta uzročno-posledična jednačina nam omogućava da predvidimo buduće dogadjaje, ukoliko znamo sve relevantne parametre.
Zbog čega onda ne bi mogli da predvidimo sve dogadjaje nebitno koliko vremena unapred, ukoliko znamo sve relevantne parametre?
Naravno da bi mogli, samo je problem što nemamo mogućnost da tako mnogo podataka obradimo.
Iz toga sledi važna implikacija, da je kao i prošlost, i budućnost potpuno odredjena, samo što mi još nemamo hardver i softver da to izračunamo.
Naša slobodna volja je samo iluzija.
Mi donosimo odluke na osnovu osećaja u našim čulima, pretvorenih u električne impulse u našem mozgu, te na osnovu interakcije tih impulsa, talasa koji deluju na nas, te ravnoteže ili neravnoteže nekih jona u našim telima(uprošćeno posmatrano).
A osnovni zakoni prirode nam jasno kažu, da ukoliko jedan eksperiment ponovite nebrojeno puta sa istim parametrima, rezultat će uvek biti isti.
Znači bilo koja naša odluka, koju zovemo slobodnom voljom je rezultat nekog eksperimenta, čiji je rezultat uvek unapred poznat za unapred postavljene parametre.
A parametri su unapred poznati, jer ih je moguće izračunati.
Ukoliko u punoj sobi nekog gasa označimo poziciju jedne čestice(ili više čestica, ili svih čestica), i imamo mogućnost obrade toliko podataka, i ukoliko uključimo sve parametre koji utiču na kretanje svih tih čestica, mi ćemo precizno moći da lociramo bilo koju česticu, posle bilo kog vremenskog intervala - u prevodu - da predvidimo budućnost.

Što je još čudnije uz takav softver ćemo lakše da predvidimo budućnost, nego da saznamo prošlost, zato što o prošlosti znamo samo na osnovu posledica medjusobnog delovanja raznih parametara koji su uticali na odredjene pozicije čestica u sadašnjosti.
Mi prošlost i poznajemo na osnovu preživljenih iskustava, koje predstavljaju skup posledica te prošlosti koja utiče na sadašnji trenutak, što je strogo uzevši poprilično različito od precizne slike svih položaja i parametara čestica u prošlosti.
Zaključak bi mogao oduševiti svakog profesora istorije - što preciznije poznajemo prošlost, to ćemo lakše otkriti(ne predvideti) budućnost.
Hipotetički, kada bi imali takav superkompjuter, uz odgovarajući softver, mogli smo mapirati sve čestice našeg svemira na samom početku, trenutak pre velikog praska(ako ga je bilo), kada je skup parametara bio poprilično mali, jer je velikom prasku prethodio singularitet.
Teorijski takav kompjuter bi nam na ekranu mogao detaljno prikazati svaki trenutak svemira, od njegovog prvog trenutka, pa do njegovog pretpostavljenog kraja mnogo milijardi godina u budućnosti, sa apsolutnom tačnošću.
A to nam sasvim jasno kaže da sudbina postoji za svakog od nas, i da od nas ništa ne zavisi, već je naš "put" bivstvovanja na ovoj planeti potpuno odredjen i nepromenljiv, a naša slobodna volja samo rezultat iluzije.

Posle prvenstva......treći deo

Za kraj ovog "pregleda" ostavio sam dve ekipe koje su doživele najveća razočaranja na ovom prvenstvu, od kojih se očekivalo da se bore za zlatnu medalju, i kada bi pre prvenstva rekao da nijedna od te dve ekipe neće biti ni u polufinalu, proglasili bi me ludim.
"Preživeo" je svet i veća ludila u sportu, poput onog Vimbldona Gorana Ivaniševića ili evropske titule u fudbalu Grčke, pa će svakako preživeti i ovo u košarci, ali je pravo pitanje koliko će te dve ekipe da izvuku pouke iz ovoga što im se dogodilo.
Udarci su veoma bolni, kao i potrebni rezovi, koji bi stvari vratili na pravi kolosek.

SAD

Poslovično SAD šalje jake ekipe samo na olimpijadu, jer odvajkada za njih je svetsko prvenstvo svaka nova NBA sezona, čak mislim šampion i ima "titulu" prvaka sveta.
Uostalom jedini veći biznis, u kojem se okreće više para i koji je van SAD je baš olimpijada, a kako amerikanci najviše cene njegovo visočanstvo dolar, sasvim je razumljivo da prvenstva sveta nisu baš na meti onih najboljih NBA igrača.
Prosto, najviši čin patriotizma u amerikanaca je kada svojoj državi platiš porez, a sve ostalo je samo zapaljiva retorika koja nema uporišta ni u džepovima a kamoli u srcima današnjih NBA zvezda.

S te strane treba posmatrati američku ekipu na svetskom prvenstvu, i to ne samo one koji su odustali, nego i one koji su došli, sa idejom da prevashodno pomognu svojim karijerama.
Nažalost po američku košarku koja je u mnogim stvarima daleko ispred ostatka sveta, i sledeće godine kada se bude igrala olimpijada a i svake naredne godine, taj jaz izmedju SAD i ostatka sveta biće sve manji i manji, i amerikancima će biti sve teže i teže da dodju do zlatne medalje.
Prosto, a to sam podvukao u jednom od prethodnih komentara, sve veći i veći značaj u košarci dobija uigranost ekipe, a sve manji prosta razlika u kvalitetu igrača.
Ne moraš imati vrhunski kvalitet kada posle uigrane akcije dobiješ loptu sam na trojci ili ziceru da bi ga spremio u koš, a sa druge strane ne postoji taj madjioničar koji će celu utakmicu igrati sam protiv protivnika, i to uigranog protivnika koji ga timski brani.
Tipičan primer takvih ekipa i takve tendencije u budućnosti imamo baš sa Denverom prošle sezone, ili Bostonom pretprošle, kada su bez Irvinga uz fantastičnu timsku igru skoro stigli do finala.
Nešto nisam ubedjen u dominaciju SAD na budućim takmičenjima, i mislim da je ovo prvenstvo bilo prekretnica, koja im jasno kaže: "Ili povedite tim, ili nećete pobediti", bez obzira na to koje vanzemaljce povedu u ekipi.
Da li će to u postojbini košarke umeti da čuju ne znam, gledaćemo narednih godina.

SRBIJA

Šta reći?
Toliko želja, toliko strasti kod navijača, toliko bola posle poraza.
Možemo mi pričati koliko volimo, ali nama je ipak košarka ona prva "igračka", i košarkaški uspeh nikada neće zaseniti nijedan fudbalski, o drugim sportovima da ne govorim.
To je naš ponos, otuda toliko strasti, toliko želje, toliko ljutnje posle loših rezultata.
Mnogo nas starijih, prevashodno iz Srbije, nikada neće prežaliti što je došlo do raspada SFRJ, samo zbog mogućeg finala 1992 na olimpijadi, i svetskog prvenstva 1994. u Beogradu.Nije važno što smo se poklali , samo da se nismo poklali do kraja 1994.godine, da osetimo i vidimo kako bi to izgledalo da najveći majstori NBA lige udare na naše vanzemaljce.

Elem, da se vratimo u ove godine, i ovaj neuspeh.
Gorki ukus ostaje zbog načina na koji smo izgubili, zbog toga što utakmice nismo izgubili na terenu, nego smo ih izgubili još u svlačionici, a da to nismo videli, tačnije nije video Djordjević i njegov stručni štab.
Da smo se barem na terenu pobili, baška igrači, baška selektori, medjutim njihov stručni štab je samleo naš još u prvoj rundi, i dalje je sve bilo samo pro forme.
Gledam naš roster i pitam se..........Naš najbolji igrač Jokić, u igri sa FIBA pravilima ne može da stoji na vrh reketa i baca pasove pod koš , jer je reket pun, nema kao u NBA tri sekunde u odbrani.Pa kad je tako, onda ga spusti na peticu, da igra ono što najbolje zna, a ostale poredjaj po ćoškovima terena da uhvate povratni pas, i da ne smetaju.
To svakodnevno vidimo na stotine terena gde se igra basket, gde dvojica saigrača "zauzmu" ćoškove terena puštajući trećeg da igra jedan na jedan.
I ponoviću pitam se, zbog čega Djordjević nije nijednog sekunda imao sličnu koncepciju, bar da proba ono što u Denveru igraju već dve godine?
Bojim se da vam se odgovor neće svideti...Mislim da je Djordjević potpisivanjem ugovora sa Virtusom, gde se obavezao da će se potpuno posvetiti Virtusu, praktično dao otkaz na mesto selektora, i da je ekipu po inerciji vodio, razmišljajući: Ako je upalilo onda, što ne bi i sada?
Otuda smehotresna olimpijada sa Birčevićem, Simonovićem, Marjanovićem, Raduljicom, otuda potpuno odsustvo bilo kakve reakcije sa klupe tokom prvenstva.....
Ako je i od njega, mnogo je......

Dobrodošao Saša Obradoviću, iskreno se nadam i očekujem mnogo bolje dane i još više igre naše reprezentacije.

Posle prvenstva.....drugi deo.

Ono što je ovo svetsko prvenstvo donelo na veliku svetsku scenu je direktna proporcionalnost uigranosti ekipe i njenog plasmana.
Za najviši plasman potreban je kvalitet, ali nije neophodan koliko je važna uigranost ekipe.
Košarka je postala tako brz sport, gde više nema vremena za čiste improvizacije, niti se ekipa može zasnivati na pukoj izolaciji i igranju na individualni kvalitet.To je postalo prošlo vreme, sada je za vrhunski rezultat potrebna sem kvaliteta i vrhunska uigranost ekipe, i to na obe strane terena.
Uigranost ekipe je donelo zlato, srebro, četvrto, šesto, osmo mesto, dok su ostala mesta osvojili uprkos neuigranosti.
Ni Francuska ne bi bila tu gde jeste da se u četvrtfinalu nisu sreli sa jednom još neuigranijom ekipom,
OK, jasno je da vrhunski rezultat zahteva i odredjeni nivo kvaliteta, ali uigranost ttokom godina podiže i nivo kvaliteta igrača, te tek treba očekivati u najmanju ruku zanimljive rezultate od ekipa kao što su Češka ili Poljska, te recimo Letonije koja nije ni bila na prvenstvu, ali ih odlikuje baš timska igra sa mnogo trčanja..
Direktni primeri nedostatka uigranosti su Grčka,Brazil, Nemačka i Nigerija koje poseduju kvalitet, ali im je uigranost ekipe na izuzetno niskom nivou što je dovelo do kraha na ovom svetskom prvenstvu.
Tako ću nekako da krenem prvo od njih....

NEMAČKA  NIGERIJA

Odlični primeri da skup kvaliteta nije tim, a posebno se odnosi na ove dve ekipe gde dominantni plej-košgeter kad igra dobro, on ustvari isključi ostatak ekipe iz utakmice, što kad tad tokom meča dodje na naplatu.
Srećom za Nigeriju, oni su izborili plasman na olimpijadu, što im daje šansu da realan kvalitet svoje ekipe pretoče u timski kvalitet, kojim su na prethodnoj olimpijadi odigrali nekoliko sjajnih utakmice(dobili hrvate 15-tak razlike), mada je izgleda veći problem kod njih situacija u savezu i u državi, pa se to reflektuje i na sport.
Što se Nemaca tiče, nisam baš optimista da će se naći na olimpijadi, obzirom da će ekipe na kvalifikacionim turnirima biti verovatno sa NBA igračima, a to znači puno realnog kvaliteta protiv ipak limitirane ekipe Nemačke.

BRAZIL

Acine ekipe igraju kako je igrao Aco i Cibona tokom njegove igračke karijere.
Nešto je poslednjih godina pokušavao da promeni filozofiju te se okrene i odbrani, ali mu slabo to uspeva.
A šuterske ekipe žive i umiru od šuta, i kada nalete na organizovanu  ekipu(ponovo na sceni uigranost!!!) koja im ne dozvoljava prostor za šut, u još ih napune prostim akcijama iz udžbenika, onda se epilog zna.
Dobili su Grčku ali to je iz serije onih mečeva gde jedan divljak pobedi drugog, što ne znači da pobednik nije divljak.


GRČKA

Ja lično nisam ni očekivao ništa od njih, medjutim da baš ostanu i van četvrtfinala to je već iznenadjenje.
Roviti Slukas, manji teren i nepostojanje tri sekunde u odbrani, značajni su udarci koji su jako pogodili reprezentaciju Grčke.
Kada ekipu baziraš na povratnim pasovima koje bi Kalates trebao da ubaci sa perimetra, ili odbicima koje bi Papajanis trebao da ubaci ili igrom Printezisa u već zatvorenom reketu zbog Janisa, onda je epilog i više nego jasan.
Neuigranost je odnela svoja danak, ekipa se oslonila na MVP-ija što uopšte nije bilo realno, bez obzira koliko je Janis dobar igrač, a mnogo je dobar.
Ovo im je verujem  bila dobra škola, i siguran sam da će izvući pouke iz toga, te da će već za sledeće takmičenje biti veoma opasan protivnik, posebno što se vidi da i Tanasis napreduje u šuterskom delu, gde se vidi da puno radi.
Jednostavno moraju malo drugačije da se poslože i da se naravno uigraju.


LITVANIJA

Prosto ne znam šta da kažem za njih.
Šatro najveći gubitnici na prvenstvu, napravljena nepravde prema njima, medjutim.....
Čini mi se da je tu puno dima, a vatre nigde.
Jaki pod košem, nažalost izgleda nekompatibilni da igraju u istoj petorci, bez prave podrške spolja, posebno od strane Kuzminskasa, koji je morao imati veću minutažu na prvenstvu.
Ili ako već nije on zašto je potpuno uskraćena bilo kakva šansa Gedraitisu, vrsnom šuteru koji je ozbiljno mogao razvući reket i ostaviti Valančiunasa i Sabonisa same pod košem.
Lekavičijus ne može da igra kvalitetno na najvišem nivou svetsko prvenstvo, Ulanovas je igrač epizodista iz Evrolige i ne može bitno uticati na igru u bilo kom smeru.
Grigonis je igrao malo, spram onoga što može da donese.
Čini se da se ekipa opredelila za čvrstu i jaku odbranu, misleći da će napad da proistekne iz toga, ali to nije Evroliga i Žalgiris, nego svetsko prvenstvo gde protiv vrhunskih ekipa to nije dovoljno.

Biće naravno i treći deo.......

Posle prvenstva....

Evo, svetski prvak je Španija, verovatno najbolje selektirana i vodjena na ovom prvenstvu.
Dobijali su utakmice nešto na znanje i kvalitet, nešto na izvanredan skauting, a iskreno rečeno nešto i na urodjene glumačke kvalitete , tako poželjne kada prvenstvo sude sudije  druge pa i treće lige sudjenja.
Namazani svim bojama, a uz to i kvalitetni, uspeli su da nadju rešenje za svakog protivnika.
Uz to su bili i deca sreće jer realno na prvenstvu nisu odigrali meč ni sa jednim od tri najveća favorita, SAD, nama i Francuskom, a uz mnogo fortune su dobili i Australiju.
Medjutim zlatu se u zube ne gleda, što bi neko rekao,a istina je i da je čitava mašinerija koja stoji uz reprezentaciju Španije odradila sve ono neophodno da bi omogućila svojim igračima da odigraju ono što se od njih očekuje.
Prvenstvo je prošlo za neke odlično, za neke senzacionalno, za neke neuspešno, ali da krenemo redom....

ŠPANIJA

Pobeda bez koske, za iskusnu ekipu znalaca i na i pored terena, koje je selektovana prema mogućnostima ekipe, i još više prema mogućnostima protivnika i žreba koji im je on mogao doneti.

Naš selektor je dobro primetio da se Španija spremala za nas, što je evidentna istina, ali i genijalnost Skariola, jer je jasno video da na njihovom putu prema glavnom cilju, medalji na svetskom prvenstvu, i sporednom cilju, plasmanu na olimpijadu, od jačih stoji samo naša ekipa, ukoliko se ne računaju svetske veličine tipa Tunisa, Irana ili čak Italije.
Zbog toga je na samo dva odbrambeno orjentisana centra Gasola i Vilija poveo tri veoma brze i skočne četvorke čiji je osnovni cilj da sačuvaju Jokića(kada igra na četvorci) udvajanjem i brzinom spreče njegove pasove preko terena.
Uz poslovično odličnog Rubija u odbrani, koji je odsekao naše plejeve tako da je Bogdanović morao da prenosi loptu i umara se, 90% posla je bilo gotovo.
Uz to je Skariolo omogućio svom centru da dokaže onu našu narodnu "snaga klade valja, ali um caruje" što se ne može reći za Djordjevića i Jokića.
Svakako najveći dobitnici svetskog prvenstva, koji su titulu uzeli posle jednog savršeno postavljenog i odigranog meča protiv nas, kojim su ispostaviće se izbegli ozbiljan takmičarski meč do kraja prvenstva.
Produžeci i pobeda protiv Australije, više su odraz slabosti Španije, nego snage Australije, ali to nažalost niko nije imao da iskoristi.

ARGENTINA

Ekipa dovedena na svetsko prvenstvo u prinudnom i jedinom mogućem sastavu, jer Argentina praktično nema centra sem Skole, i prakitčno nema nikakvu  odbranu reketa, što su Španci sasvim lepo i školski kažnjavali svih četrdeset minuta.Skola se veoma trošio jureći njihove četvorke, i nikako nije mogao da nadje ritam u napadu baš zbog toga.
Skariolo je lepo primetio da je pobeda praktično u džepu  ukoliko pritisne visoke igrače Argentine, jer Kampazzo i Laprovitola nisu kapacitet da sami dobiju meč šutem spolja.

Trenutni bljesci Brusina, ili Deka nisu važni jer odnos visine i ofanzivnih i defanzivnih skokova pravi najvažniju razliku.
Na kraju srebrna medalja je lep poklon za verovatno odlazećeg Skolu, ali se nameće utisak da su i oni iskoristili tragičnu pripremu naše ekipe, te da su i oni medalju uzeli doslovce preko naših ledja, ne zaslugom, nego našom krivicom.
Svakako ih uzdiže pobeda protiv Francuske, ali je decenijski problem Francuza oličen u njihovom selektoru još više pojačan povredom Ertela, te nekim tihim ratom unutar ekipe izmedju De Koloa i Furnijea koji se doslovce može omirisati na terenu, a koji njihov selektor treba da reši , a ne rešava.

FRANCUSKA

Ekipa projektovana da uzme medalju, na kraju je i uzela medalju.
U odnosu na roster koji je na prvenstvu potpuno su razočarali igrom.

Verovatno je to uslovljeno nedolaskom Ertela, čini se Albisi i onaj mali nisu kvalitet, a posebno nisu autoritet koji će kreirati napade za Furnijea, De Koloa, Gobera.
Čini se da je ta linija, koja ih čini timom, najslabija karika njihove ekipe.
Oni postanu tim tek kada treba da igraju kao autsajderi (pobeda protiv Španije na prethodnom SP), što se dogodilo protiv SAD.
Čim malo padne adrenalin, čim treba kao tim završiti posao, nigde ih nema.
Selektor očigledno u ekipi služi kao skretničar, koji poziva tajmaute, ali koji nimalo ne odredjuje ni taktiku, ni način na koji treba da se igra.
Pod "pritiskom" veličine Gobera, Poarje je tragično malo korišten, toliko da se nekad činilo da ga drugi saigrači bojkotuju.


AUSTRALIJA 

Iako se na prvi pogled može reći da su oni najveći gubitnici na prvenstvu, ja bih rekao da je njihov plasman, čak malo iznad očekivanog, i da predstavlja uspeh za ekipu, koji je svakako zamagljen sa dva poraza na kraju, ali tako to ide sa šuterskim ekipama, izgledaju najlepše na svetu kada ide, a kada ne ide sve to izgleda ružno.
Ekipa selektovana oko dva stuba, Milsa i Boguta, sa pomoćnicima u vidu Bejnsa, Ingliša,Delavedove i ostalih.
Igrali su brzu i lepu košarku, nažalost veoma često potpuno neodgovornu gde su se Mils i Ingliš poprilično ispucavali i igrali nervima svojih navijača.
Mils je i bio u formi, te je svojom brzinom, šutem i energijom davao svojoj ekipi dodatnu dozu adrenalina koja ih je u nekim trenucima gurala i preko mogućnosti, što je uz samo malo sreće moglo da donese i finale za njih.
Nažalost njih dvojica kombinovano su po meču imali skoro sedam grešaka što je na kraju, uz 26% šuta za tri Ingliša,  Australiju i dovelo tu gde su, na četvrto mesto.
Ovakvom rosteru bi Simons, koji će verujem igrati olimpijadu, došao kao budali šamar što kažu, te obzirom da su izborili olimpijadu, mogu mirno spremati ekipu za sledeću godinu.


O ostalim gubitnicima, dobitnicima, iznenadjenjima i razočaranjima, novostima koje je donelo ovo svetsko prvenstvo, te očekivanjima pred olimpijadu govoriću malo kasnije.......

Evo ostalo je još za peto mesto.........

Evo svetsko prvenstvo se skoro završilo, neće nas nešto usrećiti razlika izmedju petog i šestog mesta, u odnosu na medijsku pažnju, ali i kvalitet i plasman koji smo svi očekivali.
Došlo je vreme da se svedu utisci, pa sam eto ja rešio da krenem prvi, rizikujući da bi utisak mogao da se drastično promeni utakmicom za peto mesto sa Češkom.
Da, ironija je, uslovljena velikim razočarenjem zbog neuspeha ekipe koja je po svim parametrima morala da bude u finalu sa najmanje jednakim šansama za zlato, protiv bilo koga da igra.
Kada se ostvari cilj, osvoji medalja, onda se masovno pokrivamo pepelom, potpuno zaboravljajući sve što je bilo pre.
Nažalost ovoga puta je eskaliralo sve ono što je pokrivano godinama, te se kao bumerang vratilo našoj reprezentaciji, koja budimo iskreni nikada nije izgledala tako tužno, ružno i poniženo kao u mečevima sa Španijom i kasnije Argentinom.
Selekcija igrača na samom početku je bila tragična.
Da li zbog svoje sujete, ili iz nekog drugog razloga, ali celokupna javnost Srbije bi trebala da sazna lično od selektora Djordjevića zbog čega na prvenstvo ide jedan Raduljica, zbog čega je na prvenstvu jedan Birčević pretpostavljen Simaniću, a jedan Simonović Dobriću.
Pre nekoliko godina ostali smo bez Micova, sada se pred pripreme zahvalio Nedoviću i Kaliniću.
Ok, ja se u potpunosti slažem da jedan glumac Pornohub-a ne bi trebalo da ima mesta u reprezentaciji , da stoji pored zastave i peva himnu, ali je nama pored živih Micića i Jovića Bogdanović ponekad prevodio loptu, što je apsolutni nonsens, a lošom formom Gudurića ostali smo na jednom šuteru sa spoljnih pozicija, dok se Nedović navodno ne uklapa u koncepciju.
Imamo u rosteru zvanično najboljeg centra NBA lige, centra koji svojom igrom menja celokupnu filozofiju košarke, i taj nam centar 90% vremena igra na poziciji četiri.
Imamo u rosteru jednog od najboljih odbrambenih igrača u Evroligi Milutinova, koji je jedva skupio po 6,7 minuta na parketu u proseku.
Imamo u rosteru dva najbolja igrača Evrolige svojevremeno Bogdanovića i Bjelicu
U pripremnim utakmicama umesto da se uigrava najjača petorka, i da se Jokić uigrava sa svim šuterima u ekipi, mi igramo sa Birčevićem na četvorci, i Raduljicom na petici, dok sam Jokić tokom prvenstva dobija jedva 20 minuta po meču.
Pa kada da stigne da se uigra, kada da oseti prostor svojih saigrača, kada da saigrači nauče kako da mu otvore reket?
Argentina ekipa sasvim prosečnih košarkaša, u odnosu na nas, nas je dobila baš tim oružjem - uigranošću, jer su u svakom trenutku znali pozicije svojih saigrača.
A nama je u jednom trenutku u pripremnim mečevima, na poziciji dva igrao Simonović,poziciji tri Bjelica, poziciji četiri Jokić i poziciji pet Marjanović.

U tom trenutku na poziciji jedan je bio Vasa Micić, dečko potpuno zaglavljen u privatnim problemima, bez i trunke mogućnosti da da svoj doprinos ekipi.
I zamislite sad tu petorku, u kojoj je na poziciji jedan Micić, dva Simonović,tri Bjelica,četiri Jokić, pet Marjanović...Nijedna jedina prirodna pozicija igrača, izuzev Marjanovića koji svejedno ozbiljnu takmičarsku košarku ne može da igra duže od pet minuta.
Jel je to nama gospodin selektor pokušavao da pokaže neku veliku novost, njegovu inovativnost, ili pak samo sujetu?
Šta to košarkaški može ekipi da donese jedan Birčević , a Simanić ne može i više i bolje?
Šta to košarkaškoj ekipi može da donese jedan Simonović, a Dobrić ne može i više i bolje?
O čemu se tu radi?
Gospodine Djordjeviću, vi ste svojim košarkaškim umećem na terenu zaslužili naklon do poda celokupne košarkaške javnosti u Srbiji, a i šire.
Ali vam to ne daje za pravo da se igrate  budućnošću naše košarke.
Sećate li se kada ste vi debitovali u reprezentaciji?
Sećate li se kada ste dobili poverenje da igrate iako to umećem možda i niste zaslužili, ali je neko shvatio da po cenu rezultata mora da vam da šansu, koju ste kasnije višestruko opravdali?
Zbog čega na pripreme reprezentacije makar da gledaju treninge niste zvali Simanića, Dobrića, Miškovića, Pecarskog?Da makar osete barut, da makar vide kako je to trenirati sa najboljima.
Gospodine Djordjeviću želim vam sve najbolje.
Nadam se daleko od naše reprezentacije.

Kuda smo krenuli?

Kuda smo krenuli?


Po nekim istraživanjima čovečanstvo se, već od sredine devedesetih godina prošlog veka prostim rečnikom rečeno - zaglupljuje tj. prosečni koeficijent inteligencije u svetu posle stalnog rasta počeo je da opada.
Poslednji industrijski bum, te uvodjenje automatizacije i robotike u svaku sferu života,  globalni bum kolektivne svesti oličene u svemogućem internetu, sem što je rezultirao velikim procentom gojaznih i bolesnih zbog smanjene aktivnosti, doveo je i do smanjene potrebe za snalažljivošću i dubokim razmišljanjem zbog savladavanja životno važnih problema radi prostog opstranka svakog od nas.

A ako ne vežbate mišiće verovatno ćete postati debeli i skloni raznim bolestima.
Isto tako ako ne vežbate mozak, ako potomcima ne dozvoljavate da mozak koriste na pravi način, i vi i potomci i daleki potomci postajaće sve manje sposobni da se brinu o sebi.
Razmislite koliko bi nas u zrelim godinama, preživelo i snašlo se u svetu bez interneta, televizije, telefona, radija, automobila, elektromotora,motora sa unutrašnjima sagorevanjem?

A tek naša deca bez svega toga?
Niko ne misli da mi sad treba decu da učimo kako se baca koplje, jaše konj ili love divlje svinje, ali naša deca danas ne znaju da ručno pomnože dva trocifrena broija, ne znaju da sebi ušiju dugme na pantalone, ne znaju da ozrače radijator, ili nalože vatru.
OK, neki od nas smo decu naučili i te stvari, ali generalno deca se u svom razvoju ne sreću sa izazovima, problemima i teškoćama, koji će ih naterati na duboko razmišljanje, snalažljivost, domišljatost i inventivnost.
Škole takodje ne nude ništa novo, već samo krajnosti, ili totalne nezainteresovanosti za napredak dece(u državnim školama i u našim krajevima), koja je podudarna sa slabom materijalnom situacijom prosvete, ili preterane snishodljivosti privatnih škola te škola na Zapadu, koja proističe iz materijalnog obzira prema platišama, ili poštovanja nekih mogu slobodno reći nakaradnih ljudskih prava koja su dovela roditelje i okolinu u potpuno pasivnu ulogu u odnosu na decu, a što na kraju rezultira u velikoj većini potpunom nesposobnošću dece da se izbore sa životnim izazovima.
Cilj tog i takvog uvodjenja ljudskih prava koje u biti razara porodicu kao tradicionalnu jedinicu društva vrlo lako može biti neka hipotetička budućnost prikazana već u romanu H.Dž.Velsa "Vremenska mašina" u kojoj će vladajuća klasa evoluirati u Eloje, a ostali postati Morloci koji rade na njihovu dobrobit.
Kako drugačije shvatiti  politiku štapa i šargarepe danas, kao dominantnu u odnosima velikih i malih država, a opet potpunu zabranu istog koncepta pri vaspitavanju sopstvenog potomstva?
Opet na drugoj strani internet kao neka vrste svojevrsne kolektivne svesti, sem što nam svaki dan život čini lakšim, makar po cenu povećanog obima kariovaskularnih bolesti, smetnji s vidom ili otupljivanja inteligencije, ima i svoje osobenosti, koje sve više oblikuju čitavu planetu.

Svaki problem ili ideja, veoma brzo nadje rešenje, jer kolektivni mozak, ta sinergija milijarde mozgova i iskustava uz fantastično brzu kompjutersku analizu vide dalje nego ikada.
Ta medalja ima i svoju drugu stranu, u kojoj se i one loše ideje, prožete lošim namerama i niskim strastima još lakše šire planetom, nalazeći pogodno tlo u širokom auditorijumu, i predstavljajući fantastičan alat manipulacije masama, zarad svojih interesa.
Pogledajte oko sebe..........Kao da živimo u Kianovom Matriksu, gde nam se čini lepo i dobro, dok iza kulisa programi rade i oblikuju i našu stvarnost i naš život.
I nije to samo ovde slučaj, posledice su globalne.

Šta mislite, kuda vodi ovaj put?
Šta mislite ima li boljeg puta za sve nas?