Ovde danas kada se polako vraćamo iz zimskog sna u koji nas je bacio virus corona,potpuno nam zatvorivši oči i ugasivši mozak za normalno rasudjivanje, a kako starimo i postajemo mudriji, sve češće vraćamo film na neka stara dobra ili manje dobra vremena, na neku prošlost koja je bila lepa ili manje lepa, na neke trenutke kada smo se osećali mnogo veliki ili mnogo mali.
Školske dogodovštine, dobre i loše ocene, prve ljubavi, prve žurke i druženja, prva pijanstva sve su to dogadjaji kojih se sa setom sećamo, i nekima izazivaju osmeh a nekima stid na lice, nekima razdraganost, a nekima tugu.
Jedino što kod mene nikada nije izazivalo loša sećanja, loše uspomene, i na bilo koji način loš osećaj je život u mojoj domovini, život u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, danas kažu tamnici naroda, danas kažu komunističkoj diktaturi, danas kažu podvali velikih sila Srbima, danas kažu življenju u strahu i bedi..
Moja sećanja, možda zbog toga što smo bili mladji, lepši i poletniji, veoma su daleko od svakog gorepomenutog osećaja.
Moja sećanja vezana su za pionirsku maramu, jedan slet u Loznici, dok smo još bili mali(uz tradicionalni slet u maju na TV-u gde smo se mi klinci izvlačii i išl u dvorište jednog komšije čije su trešnje za Dan Mladosti uveliko bile zrele, da iskoristimo priliku dok se gleda slet).
Onda u školi, sportu, da bi postigao nešto veliko, imaš mali milion preppreka, prvo školskih, pa gradskih, pa regionalnih, pa republičkih, ai onda ni tu nije bio kraj, nego se takmičiš na saveznom nivou.
Ko prodje sve te instance,odmah je spreman za nešto veliko, prosto te intenzitet takmičenja i konkurencija teraju napred.
I nije to bilo samo u obrazovanju, mnogo više je bilo u proizvodnji, industriji, uslugama.
Automobili u bivšoj nam SFRJ su se proizvodili u Kragujevcu(Zastava), pa Sarajevu(popularni golf) , pa Novom Mestu(Reno), pa Kikindi(Opel Ida), kamioni u Priboju, Mariboru, ma sve je bilo mnogo veće, i ko kaže da nismo imali izbora.
U to vreme , kada smo navodno bili potlačeni u bivšoj nam državi, išli smo u Rumuniju da kupujemo zimnicu.
Sećam se tamo negde sa 12 godina išli smo u neku banju Herkulanum, tamo prodavali vunu, i tim novcima kupovali namirnice.
Kilogram vune, vunice kako se kaže, Rumuni su plaćali 600 leja, što je bila trećina plate neke prodavačice u prodavnici, a za tih 600 leja mogao si da kupiš 600 jaja, ili tri velike kineske konzerve po 5 kg praške šunke, ili 20 tegli po 1 kg meda(jeste davno bilo ali se dobro sećam)..
Hleb im je bio kao kamen tvrd,star verovatno bar sedam dana u sred bela dana si morao da nosiš gas masku po ulicama Turn Severina, koliko je smrdela hlorisana voda.
Ali je praška šunka, tačnije kineska praška šunka bila vrhunska.
Na graničnom prelazu(na hidroelektrani Djerdap), bi u džep cariniku tutnuli 100 leja, a on bi nam se do neba zahvaljivao, i puštao nas bez ikakvog pregleda(izvoz hrane iz Rumunije je bio zabranjen)..
Onda bi došli na našu carinu a naš carinik bi se uglavnom smejao u stilu : "I Rumunski kolega vas je pustio", znajući o čemu se radi, po mom dubokom uverenju beskrajno zadovoljan što nije rumunski carinik.
Vratimo se u našu domovinu , nakupovali zimnicu, radosni što ne živimo u toj i takvoj bedi.
Dodjemo u našu domovinu, sretni što možemo na hrvatsko ili slovenačko primorje(crnogorsko primorje je uvek bilo manje više šiptarsko i cigansko, ako isključimo Sveti Stefan koji je opet bio van naših dometa), sretni što možemo na zimovanje u Sloveniju, posle olimpijade i u Bosnu, dok je Kopaonik bio sinonim za zemljotres, Stara planina još uvek medvedja kuća gde lisica donosi poštu, Tara vojno odmaralište,a Zlatibor ono odmorište na putu..
Voleli smo to hrvatsko primorje, voleli su i ti dalmatinci nas, toliko da je mnogo nas napravilo vikendice po celom primorju, gde bi najčešće provodili leta i rane jeseni uživajući kako u prirodi i ambijentu, tako i u druženju sa domicilnim stanovništvom.
Mnogo je zetova ostalo na tom primorju, mnogo je snajki došlo u Srbiju, i nikome nikad ništa nije falilo niti smetalo.
A onda je krenulo..
Danas istoričari pričaju kako su nam zemlju rasturili spolja, podsećajući da je još 1980.godine CIA utemeljila nevladinu organizaciju na čijem su čelu bili Franjo Tudjman i Milovan Djilas, koja je bila "otvoreno zabrinuta" za stanje ljudskih prava u SFRJ.
Pričaju i o tome kako je Šiptari uvek bili protiv ove zemlje, i kako su jedva dočekali da se zemlja rasturi, pričaju kako Slovenci nisu bili za zajedničku državu, pričaju svašta.
Istina je nažalost poražavajuća za sve nas, i Srbe i Hrvate i Bosance i Slovence, Šiptare i Makedonce, a ona je vrlo prosta - KRIVI SMO MI SAMI.
Svima nama je dobro zazvučala žvaka onih najgorih probisveta, onih koji nisu hteli da rade, onih koji su u politici videli jedini put ka svojoj egzistenciji, onih najgorih šljamova ljudskih koji su uspeli intrigama da nas podele i zavade.
Ceo svet traži veća tržišta, ceo svet stremi ujedinjavanju, jer je veća kuća izvor većih mogućnosti, samo je stoku sa Balkana neko ubedio da će im kad rasture državu biti bolje.
Kada malo bolje razmislimo, možda bolje nismo ni zaslužili, mi Srbi busajući se stalno u grudi i brojeći svoje mrtve i tamo gde ih ima i tamo gde ih nema, Bosanci zaglavljeni izmedju džamija i evropskih manira, Hrvati beskrajno sretni što im državu poseduje Nemačka, Slovenci ljuti jer su mislili da će postati Austrijanci ili Italijani, a ostali su samo sluge i moneta za potkusur u toj uniji, Makedonci koji to više i nisu, Šiptari koji su zagrizli više nego što mogu da svare, a ne shvataju da će to jednoga dana povratiti.
Nisam jugonostalgičan...Šta je bilo bilo je, ali mi ostaje gorak ukus u ustima, jer smo svi zajedno ispali GLUPI.
I još danas gledam, sve države bivše SFRJ imaju samo jednu konstantnu svoje politike, a to je mržnja prema Srbima, a celokupan narod tih država kao najveću konstantu koja omogućava provod, razumevanje, gostoprimstvo, ljubaznost, ističu posete baš toj Srbiji.
Danas razdruženi traže sa nama zajednički imenitelj.
I ok je da mi na to pristajemo, i ok je da smo mi ponosni na to.....
Ostali neka sami sebe pogledaju jednoga dana.
I nešto se mislim,,,,,,,,Nekako mi je drago što sam bio deo te države, od Vardara pa do Triglava, države "Hej Sloveni", države "plavih" države partizana a ne četnika i ustaša.
Kada moja generacija ode, bledeće sećanje na tu sjajnu državu, a potonji će je ponovo praviti, jer je to prirodni prosec za tako bliske narode.....
Živi bili da to dočekate.
Jedino što kod mene nikada nije izazivalo loša sećanja, loše uspomene, i na bilo koji način loš osećaj je život u mojoj domovini, život u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, danas kažu tamnici naroda, danas kažu komunističkoj diktaturi, danas kažu podvali velikih sila Srbima, danas kažu življenju u strahu i bedi..
Moja sećanja, možda zbog toga što smo bili mladji, lepši i poletniji, veoma su daleko od svakog gorepomenutog osećaja.
Moja sećanja vezana su za pionirsku maramu, jedan slet u Loznici, dok smo još bili mali(uz tradicionalni slet u maju na TV-u gde smo se mi klinci izvlačii i išl u dvorište jednog komšije čije su trešnje za Dan Mladosti uveliko bile zrele, da iskoristimo priliku dok se gleda slet).
Onda u školi, sportu, da bi postigao nešto veliko, imaš mali milion preppreka, prvo školskih, pa gradskih, pa regionalnih, pa republičkih, ai onda ni tu nije bio kraj, nego se takmičiš na saveznom nivou.
Ko prodje sve te instance,odmah je spreman za nešto veliko, prosto te intenzitet takmičenja i konkurencija teraju napred.
I nije to bilo samo u obrazovanju, mnogo više je bilo u proizvodnji, industriji, uslugama.
Automobili u bivšoj nam SFRJ su se proizvodili u Kragujevcu(Zastava), pa Sarajevu(popularni golf) , pa Novom Mestu(Reno), pa Kikindi(Opel Ida), kamioni u Priboju, Mariboru, ma sve je bilo mnogo veće, i ko kaže da nismo imali izbora.
U to vreme , kada smo navodno bili potlačeni u bivšoj nam državi, išli smo u Rumuniju da kupujemo zimnicu.
Sećam se tamo negde sa 12 godina išli smo u neku banju Herkulanum, tamo prodavali vunu, i tim novcima kupovali namirnice.
Kilogram vune, vunice kako se kaže, Rumuni su plaćali 600 leja, što je bila trećina plate neke prodavačice u prodavnici, a za tih 600 leja mogao si da kupiš 600 jaja, ili tri velike kineske konzerve po 5 kg praške šunke, ili 20 tegli po 1 kg meda(jeste davno bilo ali se dobro sećam)..
Hleb im je bio kao kamen tvrd,star verovatno bar sedam dana u sred bela dana si morao da nosiš gas masku po ulicama Turn Severina, koliko je smrdela hlorisana voda.
Ali je praška šunka, tačnije kineska praška šunka bila vrhunska.
Na graničnom prelazu(na hidroelektrani Djerdap), bi u džep cariniku tutnuli 100 leja, a on bi nam se do neba zahvaljivao, i puštao nas bez ikakvog pregleda(izvoz hrane iz Rumunije je bio zabranjen)..
Vratimo se u našu domovinu , nakupovali zimnicu, radosni što ne živimo u toj i takvoj bedi.
Dodjemo u našu domovinu, sretni što možemo na hrvatsko ili slovenačko primorje(crnogorsko primorje je uvek bilo manje više šiptarsko i cigansko, ako isključimo Sveti Stefan koji je opet bio van naših dometa), sretni što možemo na zimovanje u Sloveniju, posle olimpijade i u Bosnu, dok je Kopaonik bio sinonim za zemljotres, Stara planina još uvek medvedja kuća gde lisica donosi poštu, Tara vojno odmaralište,a Zlatibor ono odmorište na putu..
Voleli smo to hrvatsko primorje, voleli su i ti dalmatinci nas, toliko da je mnogo nas napravilo vikendice po celom primorju, gde bi najčešće provodili leta i rane jeseni uživajući kako u prirodi i ambijentu, tako i u druženju sa domicilnim stanovništvom.
Mnogo je zetova ostalo na tom primorju, mnogo je snajki došlo u Srbiju, i nikome nikad ništa nije falilo niti smetalo.
A onda je krenulo..
Danas istoričari pričaju kako su nam zemlju rasturili spolja, podsećajući da je još 1980.godine CIA utemeljila nevladinu organizaciju na čijem su čelu bili Franjo Tudjman i Milovan Djilas, koja je bila "otvoreno zabrinuta" za stanje ljudskih prava u SFRJ.
Pričaju i o tome kako je Šiptari uvek bili protiv ove zemlje, i kako su jedva dočekali da se zemlja rasturi, pričaju kako Slovenci nisu bili za zajedničku državu, pričaju svašta.
Istina je nažalost poražavajuća za sve nas, i Srbe i Hrvate i Bosance i Slovence, Šiptare i Makedonce, a ona je vrlo prosta - KRIVI SMO MI SAMI.
Svima nama je dobro zazvučala žvaka onih najgorih probisveta, onih koji nisu hteli da rade, onih koji su u politici videli jedini put ka svojoj egzistenciji, onih najgorih šljamova ljudskih koji su uspeli intrigama da nas podele i zavade.
Ceo svet traži veća tržišta, ceo svet stremi ujedinjavanju, jer je veća kuća izvor većih mogućnosti, samo je stoku sa Balkana neko ubedio da će im kad rasture državu biti bolje.
Kada malo bolje razmislimo, možda bolje nismo ni zaslužili, mi Srbi busajući se stalno u grudi i brojeći svoje mrtve i tamo gde ih ima i tamo gde ih nema, Bosanci zaglavljeni izmedju džamija i evropskih manira, Hrvati beskrajno sretni što im državu poseduje Nemačka, Slovenci ljuti jer su mislili da će postati Austrijanci ili Italijani, a ostali su samo sluge i moneta za potkusur u toj uniji, Makedonci koji to više i nisu, Šiptari koji su zagrizli više nego što mogu da svare, a ne shvataju da će to jednoga dana povratiti.
Nisam jugonostalgičan...Šta je bilo bilo je, ali mi ostaje gorak ukus u ustima, jer smo svi zajedno ispali GLUPI.
I još danas gledam, sve države bivše SFRJ imaju samo jednu konstantnu svoje politike, a to je mržnja prema Srbima, a celokupan narod tih država kao najveću konstantu koja omogućava provod, razumevanje, gostoprimstvo, ljubaznost, ističu posete baš toj Srbiji.
Danas razdruženi traže sa nama zajednički imenitelj.
I ok je da mi na to pristajemo, i ok je da smo mi ponosni na to.....
Ostali neka sami sebe pogledaju jednoga dana.
I nešto se mislim,,,,,,,,Nekako mi je drago što sam bio deo te države, od Vardara pa do Triglava, države "Hej Sloveni", države "plavih" države partizana a ne četnika i ustaša.
Kada moja generacija ode, bledeće sećanje na tu sjajnu državu, a potonji će je ponovo praviti, jer je to prirodni prosec za tako bliske narode.....
Živi bili da to dočekate.
Nema komentara:
Objavi komentar